Nikola Popović: Vrt oca ruža
Budimpešta, zima 2022.
*
– Znalo se u Srednjem veku kako se grad
osvaja. Prvo se grad opkoli, pa vremenom ostaje bez vode i hrane. Potom se
zidine gađaju topovskom đuladi, da se probije bedem. Obruč se postepeno steže a
grad zasipa kišom strelica. Tek kad iz grada istupi prva odbrana, napravi se
poprište, pa krene konjica, za njom juriša pešadija. U današnjim je filmovima
sve naopako, ne znaju za red, a ne pitaju onog što zna.
Govori svoj monolog čuvar vojnog muzeja na
budimskom brdu u rano jutro, deset do devet. Gleda preda se, pogled mu je
oštar, vojnički, ali reči klize jedna za drugom, nosi ih para od daha.
Pred muzejom je grupa đaka, nastavnica ih
postrojila u red, dvoje po dvoje, nose zastavice. Slušaju čuvara i jasno je,
kazao je on svoj tekst mnogo puta, pred publikom domaćom i stranom, a turisti
ne čase mnogo, već čim dođu u Budim, odmah idu na brdo, u muzeje.
Glagolji čuvar svoju nisku od reči koje su
mimo sadašnjeg trenutka i hladnoće jutra: –Ima ovde oružja od svake vrste: jatagani,
sablje, koplja, karabini i muskete, pištolji i revolveri, mitraljezi i haubice,
tu su vojni džipovi, tenkovi, cindapi. – Slušam ga i kao da čujem sve one što
su zagledani u neku razlivenu daljinu i u svoj zanat, posao stvaran i opipljiv.
On,
portir vojnog muzeja, stomaklija je odeven u zelenu uniformu pa i pored oštrog
pogleda liči više na dobroćudnog šumara kojem nije stran ni kotlić ni čokanj,
čak i dok govori o oružju sa sečivom i sa barutom, o objavama rata i poveljama
primirja. Zna sve eksponate muzeja kao što sokolar, u odgajalištu, u glavu zna
svako ptiče. Na kraju, tiho: – Ovde sam od osamdesetih.
Pred vratima muzeja čeka i momak, Englez,
tanak i plave, čičkave kose; došao je, kaže čuvaru, da kupi godišnju ulaznicu jednom
prijatelju. Taj se, kaže, kao i čuvar naš, razume u oružje i bitke, istoriju i
umeće ratovanja, sav je od vojničke discipline i sportske snage, zimi na
skijama trči bijatlon, a leti maraton. To mu je veliki, najbolji prijatelj,
zapravo više od prijatelja, drug i saputnik koji sluša i razume.
On sâm, drugačijeg je kova. Strano mu je
sve vojno, istoriju ne zna a sport ne prati, njegov su posao dizajn i moda,
muške kolekcije za biznis i otmene prilike. Važno je odelo, još kako, ono je
prvi utisak o čoveku, a ovde, u Budimpešti, muškarci nose preširoke košulje i
sakoe, plivaju naprosto u njima, a ukrojeno stoji bolje čak i kad torzo nije
uzak.
Čuvar ćuti i sluša i tek posle okreće
pogled ka Englezu: – Neka voli ko koga hoće, široko je u Budimpešti, bar što se
mene tiče. Uostalom, danas je praznik svetog Valentina, dan svih što vole.
Čekaju nastavnica i đaci, nestrpljiv je
Englez da uđe prvi i kupi dar. Portir, na to: – Sačekaj. Još nije devet.
*
Jeste dan svih što vole, kako kaže čuvar,
i svetog Trifuna, zaštitnika vina, u kojem je i ljubav i sećanje i razgovor.
Jutros, pred stanicom Njugati, prodaju ruže plave Slovakinje sa severa, u
izvezenim nošnjama i sa maramama na glavi.
Kod Margitinog mosta i dalje duž
tramvajskih šina, svuda se prodaju ruže, na komad i u buketu, u celofanu i
papiru, uz list paprati. Sve tako, do pijace Fenji, gde se čuje zvuk džez
akordâ koje svira Rom, na gitari sa usekom (svira taj kao Đango, pomenuli smo
već jednom, u priči o drugima, a njegova priča, cela, zri još i previre).
Budi se i ponovo rađa celo Ružino brdo, o
čijem se imenu i sad govori. Jutros, čuvar muzeja, veli da kraj nosi ime po
ružičnjacima, sad čijim, da li austrijskim, mađarskim ili turskim, manje je
bitno. Njemu, kaže, mila je priča o austrougarskom oficiru, koji je prvi
zasadio ruže na padini, iznad Dunava, odmah kraj garnizonskog bivaka.
Milija je, međutim, onima što žive na
Ružinom brdu, priča moguća i nemoguća, da je ruže posadio Đulbaba, turski
derviš, pesnik, sledbenik bektaškog reda. Njegovo je turbe odmah tu, poviše
mosta u brdu, u lavirintu ulica sa turskim imenima. Tamo ima puno ruža.
*
Piše o
tome dervišu, Đulbabi, i Evlija Čelebija, putopisac, Marko Polo istočnog sveta.
Kaže da je derviš bio pametan i mudar, za života poznat diljem Otomanskog
carstva, te da je na večni počinak otišao 1541. godine, nedugo nakon što će
Turci zauzeti Budim. Pripoveda Čelebija, i sam sin derviša, da je Đulbaba umro
u molitvi, u crkvi tek preinačenoj u džamiju. Piše i da mu je sultan lično na
dženazu došao i tabut poneo.
Tako piše Čelebija, hodoljub orijentalni,
ali on piše široko, sahibovski, zarad putopisa samog, ne hajući uvek za brojke
i imena. Premeće godišta i nazive, oduzima od priče koliko treba kao da svoje
ruže podrezuje, ili dodaje kao rahat-lokume da deli. Veli, eto, da u maloj
varošici ispeku na hiljade vekni hleba i isto toliko na ražnju jaganjaca. Treba
hodoljubu verovati, bio je kalemli čovek i ne bi pisao napamet, mada ne nužno
svako slovo, jer slušao je priče u musafirhanama i jednako čitao spise u
stambolskim arhivama. Za priču našu o putu važno je da plovi, teče.
Otkrili su turski osvajači tople vode pod
Budimom, napravili hamam, a sad je tu banja Lukač. Tako joj je ime, ali na
Ružinom brdu kažu samo: naša banja. Odmah dodaju da je naročito dobra za kosti.
I sve je u njoj sa merom. Prostora joj ne manjka, ima nekoliko bazena, toplih i
hladnih, ali nema ukrasnih mozaika niti statua Amora i boginja, koje umesto
nektara toče vodu punu minerala.
Sporo protiče vreme u sauni, u banji
Lukač, u negdašnjem turskom hamamu. Ovde uminu i zvuci tramvaja i vetar što
kovitla maglu sa reke. Neko je prosuo na keramički pod kap eukaliptusovog ulja,
pa je sva sauna zamirisala, prodisala i koža i misao, vraća se u sećanje
proživljeno i pročitano.
Piše Čelebija o smrti dervišovoj u
molitvi, ali na Ružinom brdu, kroz buku tramvajskih šina i kroz paru ovog
hamama, čuju se o tome i druge pripovesti. Derviš je, kažu, pre odlaska sa ovog
sveta napustio sve zemno, prestao uzimati hranu i vodu, i samo koraknuo u vrt.
Na glavi mu turban, u levoj ruci svitak, spisi derviški ili, verovatnije,
pesme; dotaknuo je desnom rukom srce, kako to čine na istoku kad pozdravljaju,
i meko, kao da leže na postelju, pao nauznak.
*
Govore ovih dana Budimci o filmskoj seriji
i opsadi Konstantinopolja. Još golobradi sultan sanja kako će osvojiti grad.
Počinje opsada, i to po redosledu koji nam opisa jutros čuvar vojnog muzeja:
prvo artiljerija, pa kiša vatrenih strelica, najposle konjica i janjičari,
pešadija, i bude borba prsa u prsa na mostu preko šanca.
Grad-bastion posrće i pada mučen izvana, a
iznutra, ruju ga dvorjani, spletkari, ima među njima i sluga i vizantskih dama
i velmoža, koji imaju pripremljene lađe, da odu kad padne ono čemu je pad
neumitan. Pod tlom, rudari kopaju tunel ne bi li se tako prodrlo u grad. To su
kopači sa balkanskog tla, dovedeni da kopaju tunel u zemlji tuđoj, daleko od
njihove.
Govore o filmu Budimci, jer pominje se i
budimska tvrđava koja će pasti vek nakon konstantinopoljske. Kažu kako je u
seriji sve preuveličano, filmski, i jedna i druga carevina, i podvizi ratnih
vođa i junaka. Ovde, na Ružinom brdu, sa istorijom se živi, ulice vode ka
zamkovima, pod tim žilama su katakombe i skrivena blaga, a opet sve je
prekriveno urbanim životom. Menja Ružino brdo svoju fizionomiju. Zgrada kraj
klizališta, čiji se led već topi, raste iz sedmice u sedmicu, kao sadnica u
proleće.
Sva se priroda budi. Na Dunavu ima sve
više ptica, u park Normafa došle srne, mami ih prva trava. Dan je svetog
Valentina, vele: dan zaljubljenih i onih što vole. Otvoriće Budimci vino sa
voskiranim čepom, voćni furmint ili oporu kadarku, buteljke sa etiketom srca.
Gledaće sa Ružinog brda na parlament, nalik na zamak sa šiljcima, na terase i
krovove od crvene opeke. Biće poklona – mirisa i buketa, karti za putovanje na
istok, na Mediteran. Nosiće se buketi ruža neparnog i parnog broja.
– Crvena ruža znači ljubavnu strast – kaže
jutros Slovakinja, prodavačica cveća – ona je najslađa, kad poneseš ženi, to je
nova ljubav u najavi.
*
Đulbaba,
otac ruža, otac svih ruža, tako je bilo ime budimskom dervišu. Vele da je
svakoj ruži davao ime, kao što otac nadene ime svakom čedu i svako jednako
voli.
Ima biljka svoj rast. Jedna iždžiklja,
stabljika joj čvrsta i ne da se vetru; drugoj je rast sporiji, ali isto usmeren
ka nebu. Vapi bilje za zrakom i svetlošću, odižući se, kao derviš u svom
čigrastom plesu, od zemlje. I svaki je cvet poseban, na svakom su, kad pogledaš
na svetlu, žilice drugačije i svaki je dostojan rasta, življenja. Sve je to
video Đulbaba podrezujući ruže, odmaknuo bi se i pogledao zadovoljno, kao što
se gleda dete kad namah shvatiš da raste, da je odskočilo za pedalj, pogled mu postao
odrasliji a kretnje spretnije.
Teče
priča o Đulbabi, utkana u sećanje četvrti i grada. Idu turisti u banju, usred
srednjoevropskog grada, posle obiđu nedavno obnovljeno otomansko turbe, sa
ajetima iz kuranskih sura. Sa kulama osmatračnicama, uzvisina gde je bila
tekija liči na tvrđavu, poput budimske, koja je preživela mnoge osvajače i čiji
podzemni prolazi i sad kriju mnoge tajne. Kad je prošlo tursko, došli su
Habzburzi, sa njima jezuiti i podigli svoju kapelu. Kasnije je kompleks kupio
Lajoš Vagner, arhitekta, ali to se vreme stapa s ovim sad, našim, i tek zri za
priču.
Ruža, to se zna, ima svoje esencije. I sad
Budimci, u maju, prave od nje sok kakav prave i na Orijentu, latice potopljene
u vodu stavljaju u prozore okrenute ka suncu. Za taj su šećerni sok najbolje
ruže što rastu u grmu i imaju puno sitnog trnja, stabljika im je tanja i
žilavija od ostalih u cvetnom svetu.
*
Sada su dani topliji, prave se planovi za
odlazak na Mediteran ili bliže, na Balaton, na jezeru se plovi i jedri, rastu
na vinorodnom tlu dobre loze. U Budim, na Ružino brdo, uplovljavaju svaki dan
novi putnici, slušajući jezik i zvuke grada, idući u susret novim poznanstvima.
Laticama ruže, da puste sok, treba sunce i
vreme. Ni tvrđava ne pada za dan, kaže čuvar muzeja. Kad padne, ne nestaje
sasvim ono što je u njoj bilo, već se pretopi u nove reči, običaje, začine.
Naći će, ko traži, na Ružinom brdu otomanskog traga u imenima ulica, ćoškovima
bogomdanim za basamke, u kolačima što mirišu na salep.
Sa uzvisine, gde je turbe, više no drugde
u Budimu, naći će šetač pogled na grad i osamu od vreve. Naći će prirodan ram
slici i svetlo za sene na portretu Indijac fotograf Abišak, naći će dobri
barmen Matijaš smiraj daleko od šanka, a Riđokosa, gipkog tela, ritam disanja
kao violinske kaskade, pred padobranski skok.
Praznuje se dan ljubavi i vina, svako po
svom kalendaru svoj vrt i čokote neguje. Ovde, kraj turbeta Đulbabinog (derviši
kažu nije umro, nego preselio na bolji svet), ima nečeg mističnog, tajnovitog.
Ali, kao na dnu pećine u libanskoj dolini Kadiša, gde je grob pesnika Džubrana,
i ovde, kod Đulbabe, ne čini se smrt turobna: nije bektaš umro, samo je
prilegao, i nije to samrtnički pokrov nego šarena, izvezena dolama putnika sa istoka
na zapad. Tamo, u pećini libanskoj, na zidovima su Džubranovi crteži nimfa sa
izvijenim telima, a kraj ovog turbeta budimskog su šare šedrvana, čiji huk ne
nosi odjek smrti, već više života i poezije.
Zna se da pesnike život nosi dalje u svet,
njihova je domovina ona, pesnička, lišena zastava i međa. Džubran nije dočekao
sanjanu slobodu svoje zemlje na Levantu, razmeđi svetova. Đulbaba je došao u
Budim, sa vojskom, sa svojima, da osvoje novo i drugo, ali derviša malo ko
pominje kao ratnika. O smrti, mekom padu nauznak usred ružičnjaka, na Ružinom
brdu kažu da su mu misli, u zadnjem času, samo išle gore, da je u molitvi
prekinuo i disanje samo, hodeći ka svetu koji je drugačiji od ovog, sav od
muzike i poezije.
Ima na istoku priča da je svaka biljka,
cvet i voćka, poreklom od ružinog pupoljka koji je oblikom sličan poljupcu i
ljubavnom zagrljaju. Ovde, u Budimu, ospe se padina ispod Đulbabinog turbeta
cvećem, ružičnjak se obnavlja u večno trajanje.
